Даћу Вам баналан пример. Покушајте да замислите или да одглумите са неким следећу ситуацију: Студенткиња иде ходником факултета и среће професора. Мења путању кретања и окреће се професору, лице јој се скоро панично озари уз широки осмех и претерану радост. Она се обраћа професору готово усплахирено пријатељски: „Добар дан, професоре. Како сте?“
Питање: Да ли је она полагала или тек треба да полаже испит код тог професора?!
Тачно. И она је искористила две уобичајене, свакодневне просте реченице и много вербалних и невербалних средстава приде да би касније на испиту добила бољу оцену. Она је МАНИПУЛИСАЛА професора. Срам је било. Но, но. То није морално, ни етички. Али…
Друга ситуација: Иде политичар вашим сокаком, изнемогао од кампање, али насмејан од увета до увета, заврнутих рукава кошуље као да је тешко радио, прилази вам уз претерану радост и каже:”Добар дан, домаћине!” …
Питање: Да ли су близу избори?